Protetsko lečenje parodontopatije: Uvod

Protetsko lečenje parodontopatije predstavlja stomatološki postupak kojim se nadoknađuju izgubljeni zubi i vraća funkcija žvakanja kod osoba sa oboljenjem potpornog aparata zuba.

Parodontopatija postepeno oštećuje desni, koštano tkivo i vlakna koja drže zube, pa zubi vremenom mogu postati klimavi ili ispasti. Kada do toga dođe, protetska rehabilitacija postaje važan deo celokupnog lečenja.

Cilj ovog vodiča je da pacijentima pruži jasan i stručan pregled mogućnosti, faza i ograničenja protetskog zbrinjavanja.

U kliničkoj praksi, stomatološki timovi poput Černy Dental prilagođavaju protetski plan stanju preostalih zuba, kvalitetu kosti i kontroli same parodontopatije. Zato se pre bilo kakve nadoknade prvo procenjuje stabilnost parodontalnog statusa, jer protetika na nestabilnoj osnovi ne može dati dugoročno dobar rezultat.

U nastavku ćemo objasniti šta parodontopatija znači za potporne strukture zuba, kada je protetsko lečenje opravdano, koje vrste nadoknada postoje i kako se održava postignut rezultat. Posebnu pažnju posvetićemo sigurnosti, higijeni i redovnim kontrolama, jer one presudno utiču na trajnost svakog protetskog rada.

Dr. Aleksandra Černy – Specijalista Implantologije

Osećajte se slobodno da kontaktirate Dr. Aleksandru za sva Vaša pitanja i savete.

• LinkedIn

Šta je parodontopatija i kako utiče na potporne strukture zuba?

Parodontopatija je hronično zapaljenjsko oboljenje desni i potpornog aparata zuba koje, ako se ne leči, dovodi do povlačenja desni, gubitka alveolarne kosti i klimavosti zuba. Nastaje kao posledica dugotrajne reakcije tkiva na zubni plak i kamenac, a na brzinu napredovanja utiču i genetika, pušenje, dijabetes i loša oralna higijena.

Svaki zub se ne oslanja samo na kost, već ga u ležištu drže parodontalna vlakna, cement korena i okolna desni. Kada upala zahvati ove strukture, dolazi do stvaranja parodontalnih džepova, povlačenja desni i postepene resorpcije kosti. Zub tada gubi mehaničku potporu i postaje osetljiv na sile žvakanja, čak i kada spolja deluje neoštećeno.

U početnim fazama parodontopatija često prolazi bez jakog bola, zbog čega pacijenti kasno potraže pomoć.

Vremenom se može javiti krvarenje desni pri pranju, neprijatan zadah, povlačenje desni, razmicanje zuba, osećaj težine u vilici i pomeranje zuba iz prirodnog položaja. Takve promene ne treba zanemariti, jer smanjuju mogućnost uspešne sanacije bez složenijih stomatoloških zahvata.

Rani znaci koji zahtevaju stomatološki pregled uključuju:

• Krvarenje desni tokom četkanja ili upotrebe konca, koje se ponavlja.
• Crvene, otečene ili osetljive desni koje se povlače od zuba.
• Stalni neprijatan zadah ili metalni ukus u ustima uprkos higijeni.
• Primetno produžavanje zuba zbog povlačenja desni.
• Klimavost, razmicanje ili promena položaja zuba pri zagrizu.

Upravo zato je kod parodontopatije važno lečiti ne samo posledice, već i uzrok zapaljenja. Tek kada se upala smiri i stanje potpornog tkiva stabilizuje, može se bezbedno pristupiti planiranju protetskog lečenja.

Zašto protetsko lečenje parodontopatije zahteva poseban pristup?

Protetsko lečenje parodontopatije zahteva poseban pristup zato što oslabljen potporni aparat ne može da podnese ista opterećenja kao zdrav parodont. Ako se nadoknada postavi pre kontrole upale ili bez pravilne raspodele sila, može se ubrzati dalji gubitak kosti i pogoršati stabilnost preostalih zuba.

Kod parodontopatije se menja biomehanika celog zubnog niza. Gubitak alveolarne kosti smanjuje deo korena u kosti, a zub dobija nepovoljniji odnos krune i korena. To znači da sile žvakanja deluju kao duža poluga i lakše izazivaju pomeranje ili preopterećenje zuba. Protetski rad zato ne sme biti kopija rešenja koje bi se primenilo kod pacijenta sa potpuno zdravim potpornim tkivom.

Pre izrade trajne nadoknade neophodno je smanjiti bakterijsko opterećenje i upalu. Ako se krunica, most ili proteza oslone na zube sa aktivnim parodontalnim džepovima, rubovi nadoknade mogu otežati čišćenje i stvoriti uslove za dalje napredovanje bolesti. Zbog toga parodontološka priprema nije formalnost, već ključan preduslov za dugoročan uspeh.

Poseban pristup podrazumeva i sledeće mere opreza:

• Kontrolu aktivne parodontopatije pre otiskivanja i izrade trajnog rada.
• Pažljiv izbor nosača nadoknade kako bi se opterećenje rasporedilo na veći broj zuba.
• Izbegavanje predugih konzolnih segmenata koji povećavaju polugu na potpornim zubima.
• Redovno profesionalno čišćenje i kontrolu parodontalnih džepova nakon predaje rada.

Bez takvog redosleda protetika može kratkoročno izgledati uspešno, ali dugoročno rizikuje ponovnu aktivaciju bolesti i gubitak dodatnih zuba.

Kada je protetsko lečenje parodontopatije potrebno?

Protetsko lečenje parodontopatije potrebno je kada je parodontološka terapija dovela upalu pod kontrolu, ali su zubi već izgubljeni ili toliko oslabljeni da ne mogu samostalno da podnesu funkciju žvakanja. Odluka se ne donosi samo na osnovu broja preostalih zuba, već i na osnovu njihove stabilnosti, rasporeda i estetskih potreba pacijenta.

Nije svaka parodontopatija odmah indikacija za protetski rad. Kod manjeg oštećenja ponekad je dovoljna parodontološka terapija, dobra higijena i redovno održavanje. Međutim, kada je prisutan veliki gubitak potpornog tkiva ili nedostaju zubi, protetika postaje neophodna da bi se sprečilo dalje preopterećenje preostalih zuba i narušavanje zagrižaja.

Najčešće situacije u kojima se razmatra protetska rehabilitacija su:

• Gubitak jednog ili više zuba usled parodontopatije, što otežava žvakanje ili govor.
• Izražena klimavost zuba koja ometa normalnu funkciju uprkos kontrolisanoj upali.
• Pomeranje ili naginjanje zuba koje remeti zagrižaj i može izazvati bol u vilici.
• Estetski problem zbog vidljivih praznina, povlačenja desni ili narušenog oblika zubnog niza.

Važno je da protetski rad ne počne dok postoje znaci aktivne infekcije, gnojni sadržaj ili nekontrolisano krvarenje. U takvim slučajevima prvo se sprovodi parodontološka terapija, a protetika se planira tek nakon što stomatolog proceni da je stanje dovoljno stabilno. Pacijent treba da razume da je ovakav redosled sigurniji i dugoročno efikasniji od brzog rešavanja izgleda zuba.

Priprema za protetsko lečenje parodontopatije

Priprema za protetsko lečenje parodontopatije podrazumeva niz dijagnostičkih i terapijskih koraka koji prethode izradi trajne nadoknade. Cilj je da se postigne stabilno parodontalno stanje, smanji upala i obezbedi dovoljno jasna slika preostalog koštanog i zubnog tkiva pre donošenja konačne odluke.

Redosled pripreme obično obuhvata sledeće faze:

1. Parodontološka terapija: uklanjanje zubnog kamenca, obrada parodontalnih džepova i eventualna hirurška terapija kako bi se smanjila upala.
2. Reevaluacija posle nekoliko nedelja: stomatolog meri dubinu sondiranja, krvarenje i pokretljivost zuba i procenjuje odgovor na terapiju.
3. Uspostavljanje oralne higijene: pacijent uči pravilno četkanje, upotrebu interdentalnih četkica i konca, jer bez toga protetski rad nema dobru prognozu.
4. Okluzijska analiza: proverava se raspored kontakata zuba i po potrebi koriguju preopterećena mesta.
5. Privremena nadoknada ili splintiranje: kod izražene klimavosti može se prvo primeniti privremeno rešenje radi procene funkcije i udobnosti.

Ovaj pripremni period je prilika i za razgovor o realnim očekivanjima. Pacijent treba da zna da protetika ne zaustavlja parodontopatiju sama po sebi, već samo nadoknađuje posledice. Kontrola bolesti ostaje svakodnevna odgovornost pacijenta i zahteva redovne stomatološke preglede.

Koje vrste protetskih rešenja se koriste u protetskom lečenju parodontopatije?

U protetskom lečenju parodontopatije koriste se fiksni mostovi i krunice, parcijalne i totalne mobilne proteze, implantatno nošene nadoknade i različite kombinovane konstrukcije. Izbor zavisi od broja i položaja preostalih zuba, kvaliteta kosti, stepena kontrole parodontopatije, higijenskih navika i finansijskih mogućnosti pacijenta.

Ne postoji univerzalno najbolje rešenje za sve pacijente. Kod nekoga je most manje rizičan, dok je kod drugog mobilna proteza jedina bezbedna opcija zbog slabog potpornog aparata. Implantati mogu pružiti visoku stabilnost, ali zahtevaju dobru kontrolu parodontopatije i redovno održavanje zbog rizika od periimplantitisa.

Vrsta nadoknade	Kada se najčešće koristi	Ključne prednosti	Važna ograničenja
Fiksni most	Manji gubitak zuba uz stabilne susedne zube	Veća stabilnost, prirodniji osećaj, bolja funkcija žvakanja	Zahteva brušenje susednih zuba; otežano čišćenje ispod međučlanova
Parcijalna proteza	Višestruki nedostatak zuba kada most ili implantati nisu pogodni	Brža izrada, lakše održavanje, manje invazivna priprema	Manja stabilnost, moguća iritacija desni i osećaj stranog tela
Totalna proteza	Potpuna bezubost jedne ili obe vilice	Vraća osnovnu funkciju, govor i estetiku	Zavisi od oblika grebena i retencije; može se pomerati tokom žvakanja
Implantatno nošena nadoknada	Dovoljna količina kosti i kontrolisana parodontopatija	Visoka stabilnost, čuva okolnu kost i ne opterećuje susedne zube	Hirurški zahvat, viša cena, redovne kontrole i rizik od periimplantitisa

Odabir rešenja dodatno oblikuju i navike pacijenta. Pušenje, neredovna higijena ili izbegavanje kontrola povećavaju rizik od neuspeha kod svake vrste nadoknade, a naročito kod implantata i fiksnih mostova. Zato se plan uvek donosi individualno, nakon analize celokupnog stanja usne duplje.

Fiksne nadoknade kod oslabljenog parodonta

Fiksne nadoknade, kao što su krunice i mostovi, mogu biti korisne u protetskom lečenju parodontopatije kada su preostali zubi dovoljno stabilni i raspoređeni tako da prihvate opterećenje. Međutim, njihova primena kod oslabljenog parodonta zahteva dodatnu pažnju jer brušenje potpornih zuba i spojevi između nadoknada mogu otežati higijenu.

Most nadoknađuje izgubljeni zub tako što se oslanja na susedne zube, koji se prethodno izbruse i pokriju krunicama. Ako su ti potporni zubi i sami parodontalno oslabljeni, most može postati preopterećen. Zato stomatolog pre izrade mosta procenjuje odnos dužine krune i korena, pokretljivost zuba i stanje okolne kosti.

Prednosti fiksnih nadoknada uključuju:

• Veću stabilnost u ustima jer se ne skidaju tokom jela i govora.
• Prirodniji osećaj kontakta sa hranom u poređenju sa mobilnom protezom.
• Mogućnost spajanja više zuba u cilju raspodele opterećenja, kada je to klinički opravdano.

Ograničenja i rizici fiksnih radova kod parodontopatije su značajni. Fiksni most zahteva besprekornu higijenu ispod međučlanova, a naleganje krune uz ivicu desni može otežati čišćenje te zone. Ako se plak tu zadržava, upala se može ponovo aktivirati i ugroziti potporne zube. Redovne kontrole i profesionalno čišćenje zato nisu opcioni, već obavezan deo plana terapije.

Mobilne nadoknade u protetskom lečenju parodontopatije

Mobilne nadoknade često su praktičan izbor u protetskom lečenju parodontopatije jer omogućavaju nadoknadu većeg broja izgubljenih zuba bez brušenja preostalih zuba. Parcijalna proteza se koristi kada postoji deo zuba u vilici, dok totalna proteza nadoknađuje potpuni nedostatak zuba u jednoj ili obe vilice.

Parcijalne proteze mogu biti akrilatne ili metalne, sa kopčama koje se oslanjaju na preostale zube. Metalna skeletirana proteza je često udobnija i stabilnija, ali zahteva dobru kontrolu parodontopatije jer kopče mogu zadržavati plak. Kod pacijenata sa oslabljenim zubima, oslonac se pažljivo planira kako proteza ne bi dodatno opterećivala već ugrožene zube.

Prednosti mobilnih nadoknada su:

• Manje invazivna priprema preostalih zuba, jer se najčešće ne bruse.
• Mogućnost nadoknade većeg broja zuba po nižoj ceni.
• Lakše svakodnevno čišćenje, jer se proteza vadi iz usta.

Ograničenja se najčešće odnose na manju stabilnost i osećaj stranog tela. Totalna proteza se oslanja na sluzokožu i greben, pa se može pomerati pri žvakanju lepljive ili tvrde hrane. Zato je važno postepeno privikavanje, pravilno održavanje proteze i redovna provera njenog naleganja, posebno dok se preostali zubi i meka tkiva navikavaju na novu situaciju.

Da li su implantati bezbedni u protetskom lečenju parodontopatije?

Implantati mogu biti bezbedni u protetskom lečenju parodontopatije ako je parodontološka terapija uspešno sprovedena i bolest pod kontrolom. Aktivna ili nekontrolisana parodontopatija povećava rizik od periimplantitisa, odnosno zapaljenja tkiva oko implantata, zbog čega nije poželjno ugrađivati implantate pre stabilizacije parodonta.

Implantat je veštački koren od biokompatibilnog materijala, najčešće titanijuma, koji se ugrađuje u kost i kasnije nosi krunicu, most ili protezu. Prednost je što ne opterećuje susedne zube i može da zaustavi dalje propadanje kosti na mestu gde zub nedostaje. Ipak, implantatu je potreban zdrav potporni aparat, jer se oko njega stvara sličan odnos mekog tkiva i kosti kao kod prirodnog zuba.

Uslovi koji povećavaju šansu za uspeh implantata kod pacijenata sa parodontopatijom uključuju:

• Postignutu kontrolu upale pre operacije i stabilne parodontalne džepove.
• Redovno održavanje oralne higijene i prestanak pušenja.
• Dovoljnu količinu i kvalitet kosti, odnosno eventualnu prethodnu nadogradnju kosti.
• Spremnost pacijenta na česte kontrole i profesionalno čišćenje implantata.

Pacijenti ponekad misle da su implantati trajno rešenje koje ne zahteva negu. To je pogrešno: implantat ne može da dobije karijes, ali može da izgubi potporu zbog periimplantitisa. Kod osoba sa istorijom parodontopatije rizik od tog stanja može biti povećan, pa je odluku o implantatu potrebno doneti zajedno sa stomatologom nakon detaljne procene.

Kako se planira raspodela sila žvakanja?

Raspodela sila žvakanja planira se tako što se protetski rad oslanja na dovoljan broj zuba ili implantata, skraćuju se konzolni delovi i usklađuju kontakti zuba u svim položajima vilice. Cilj je da nijedan zub ili deo nadoknade ne preuzme prekomerno opterećenje koje bi ubrzalo gubitak potporne kosti.

Kod oslabljenog parodonta sile žvakanja mogu delovati pogubno ako su koncentrisane na mali broj zuba. Zato se u planiranju uzima u obzir odnos krune i korena, raspored preostalih zuba, jačina zagrižaja, prisustvo škrgutanja ili stiskanja zuba, kao i kvalitet kosti. Ponekad se preporučuje spajanje dva ili više zuba kako bi se opterećenje podelilo.

Osnovni principi raspodele sila uključuju:

• Izbegavanje dugih slobodnih segmenata mostova koji se oslanjaju samo na jedan kraj.
• Ujednačavanje kontakata zuba kako se pri zagrizu ne bi stvarale tačke preopterećenja.
• Korišćenje većeg broja nosača kod izražene klimavosti ili većeg gubitka kosti.
• Uvođenje zaštitnih noćnih folija kod pacijenata koji škrguću ili čvrsto stišću zube.

Nakon predaje protetskog rada, stomatolog proverava kontakte pri govoru, gutanju i žvakanju. Ukoliko pacijent oseća da rad „udara“ ili da su neki zubi osetljivi, potrebno je izvršiti korekciju okluzije. Pravovremena provera sprečava da neprepoznato preopterećenje dovede do loma nadoknade ili daljeg gubitka potpornog tkiva.

Redovno održavanje i kontrola nakon protetske rehabilitacije

Redovno održavanje posle protetskog lečenja parodontopatije podrazumeva profesionalno čišćenje zuba i nadoknada, kontrolu parodontalnih džepova, proveru naleganja proteza i rendgensku kontrolu prema proceni stomatologa. Učestalost pregleda najčešće je individualna, ali kod pacijenata sa parodontopatijom često se preporučuje kontrola na tri do šest meseci.

Tokom kontrola stomatolog meri dubinu sondiranja, proverava krvarenje desni i pokretljivost zuba, čisti zone koje pacijent ne može samostalno da održava. Ako se primete znaci ponovne upale, terapija se može blagovremeno korigovati pre nego što dođe do većeg gubitka kosti. Ovo je posebno važno oko fiksnih mostova i implantata.

Domaća nega se prilagođava vrsti protetskog rada:

• Osobe sa fiksnim mostom koriste super-flos ili interdentalne četkice za čišćenje ispod međučlanova.
• Parcijalne i totalne proteze se nakon jela ispiraju i redovno se četkaju, a preko noći odlažu prema uputstvu stomatologa.
• Kod implantata se koriste mekane četkice i posebne interdentalne četkice koje ne oštećuju desni.
• Zubni plak se uklanja svakodnevno, jer je glavni okidač parodontalne upale.

Pacijent treba odmah da zakaže pregled ako primeti krvarenje, otok, pomeranje zuba, pomeranje proteze, bol pri žvakanju ili neprijatan ukus i gnoj. Ovi znaci ukazuju na moguću reaktivaciju bolesti ili neodgovarajuće naleganje nadoknade i ne treba ih čekati do redovne kontrole.

Koje su najčešće greške i kako ih izbeći?

Najčešće greške u protetskom lečenju parodontopatije su preskakanje parodontološke pripreme, izrada trajnog rada na aktivnoj upali, loša oralna higijena, pušenje, izostanak kontrola i ignorisanje klimavosti zuba. Ove greške mogu dovesti do brzog neuspeha nadoknade i dodatnog gubitka zuba, čak i kada je sam protetski rad tehnički dobro izrađen.

Prva i najozbiljnija greška je prebrzo započinjanje protetike. Ako se parodontopatija ne dovede pod kontrolu, most ili krunica mogu delovati dobro nekoliko meseci, a zatim se ispod njih nastavi destrukcija kosti. Zato je potrebno prihvatiti da priprema traje i da se konačni otisak uzima tek kada je parodont stabilan.

Uobičajene greške uključuju:

• Izostavljanje rendgenske dijagnostike i merenja parodontalnih džepova pre planiranja rada.
• Postavljanje mosta na klimave zube bez procene da li oni mogu da nose opterećenje.
• Neodgovarajuće čišćenje fiksnog rada, posebno ispod međučlanova i uz ivicu desni.
• Nastavak pušenja, koji smanjuje zarastanje i povećava rizik od parodontalne upale i periimplantitisa.
• Odlaganje kontrola kada se jave krvarenje, neprijatan miris ili promena naleganja proteze.

Greške se izbegavaju otvorenom komunikacijom sa stomatologom, poštovanjem preporučenog redosleda terapije i doslednom kućnom negom. Pacijent ne treba da zahteva najbrže ili najjeftinije rešenje nauštrb stabilnosti parodonta, jer se kratkoročna ušteda vremena i novca često kasnije pretvori u složeniji i skuplji problem.

Ishrana, higijena i svakodnevna nega

Ishrana i svakodnevna nega imaju važnu ulogu u uspehu protetskog lečenja parodontopatije jer održavaju tkiva oko zuba i nadoknada u što manjem kontaktu sa plakom i prekomernim silama. Uravnotežena ishrana može podržati opšte zdravlje, ali ne leči parodontopatiju niti zamenjuje mehaničko uklanjanje plaka.

U periodu prilagođavanja na novi protetski rad preporučuje se izbegavanje izrazito tvrde, lepljive i žilave hrane koja može destabilizovati nadoknadu ili izazvati bol.

Kasnije se ishrana postepeno proširuje, ali za pacijente sa parodontopatijom generalno je korisno smanjiti unos slatkih i prerađenih namirnica koje pospešuju stvaranje plaka. Voće, povrće, mlečni proizvodi, riba i integralne žitarice mogu biti deo raznolikog obrasca ishrane.

Higijenski postupci se prilagođavaju vrsti rada. Fiksni rad se četka mekanom četkicom, a ispod međučlanova se čisti super-flosom ili specijalnom interdentalnom četkicom. Mobilna proteza se vadi iz usta, četka odvojeno i stavlja u odgovarajuću tečnost prema uputstvu stomatologa. Preostali zubi se i dalje četkaju dva puta dnevno.

Svakodnevna nega nije pitanje estetike, već način da se smanji rizik od ponovne upale. Kod protetskog lečenja parodontopatije postignut rezultat se ne može trajno zadržati bez discipline u higijeni, pa pacijent treba da traži kontinuiranu podršku stomatološkog tima.

Zaključak

Protetsko lečenje parodontopatije može značajno poboljšati funkciju žvakanja, govor i estetiku, ali samo ako se sprovodi na stabilnom parodontalnom tkivu. Priprema, izbor nadoknade i svakodnevna nega zajedno određuju dugoročan uspeh. Protetika ne zamenjuje lečenje parodontopatije, već nadoknađuje posledice već nastalog gubitka potpornog aparata zuba.

Pacijenti treba da prihvate da ne postoji rešenje koje odgovara svima. Fiksni most, mobilna proteza ili implantatno nošena nadoknada imaju svoje prednosti i ograničenja. Ispravan izbor zavisi od kliničkog nalaza, kontrole upale, higijenskih navika i redovnosti kontrola, a ne samo od želje za bržim ili jeftinijim ishodom.

FAQ

Da li protetsko lečenje parodontopatije boli?

Protetsko lečenje parodontopatije obično nije bolno tokom izrade otisaka i proba, a preparacija zuba ili hirurški zahvati izvode se uz lokalnu anesteziju. Posle zahvata može se javiti blaga osetljivost, otok ili nelagodnost, koja se najčešće smiruje za nekoliko dana. O svakoj dugotrajnoj boli treba obavestiti stomatologa.

Koliko traje protetsko lečenje parodontopatije?

Trajanje zavisi od stepena parodontopatije i vrste nadoknade. Parodontološka priprema može trajati nekoliko nedelja do nekoliko meseci, a sama izrada protetskog rada obično traje od nekoliko poseta do više nedelja. Implantati zahtevaju dodatno vreme za srastanje sa kosti.

Mogu li se zubi spasiti bez protetike ako su klimavi?

Klimavi zubi se ponekad mogu stabilizovati parodontološkom terapijom i dobrom higijenom, ali ne uvek. Ako je gubitak kosti velik, protetika ili vađenje zuba mogu biti neophodni. Stomatolog će proceniti koliku potporu zub još ima i da li je moguće sačuvati ga.

Da li su implantati bolji od mosta kod parodontopatije?

Implantati mogu biti povoljniji jer ne opterećuju susedne zube, ali nisu uvek bolji niti bezbedniji. Most može biti primereniji kada postoji aktivna parodontopatija, manji gubitak zuba ili nedovoljno kosti za implantat. Odluka zavisi od celokupnog stomatološkog stanja pacijenta.

Koliko često treba ići na kontrole posle protetskog rada?

Kod pacijenata sa parodontopatijom kontrole se najčešće preporučuju na tri do šest meseci. Tokom pregleda se proveravaju desni, produbljenje džepova, stabilnost zuba i naleganje nadoknade. Redovne posete omogućavaju da se rani znaci upale uoče i saniraju pre većih komplikacija.

Da li pušenje utiče na uspeh protetskog lečenja?

Pušenje može značajno smanjiti uspeh protetskog lečenja kod parodontopatije jer otežava zarastanje, povećava rizik od upale desni i periimplantitisa. Prestanak pušenja pre početka terapije i tokom održavanja pozitivno utiče na dugoročnu stabilnost zuba, desni i implantata.

Kako da čistim fiksni most kod parodontopatije?

Fiksni most se četka mekanom četkicom najmanje dva puta dnevno, a zone ispod međučlanova se čiste super-flosom ili interdentalnim četkicama. Posebnu pažnju zahteva prelaz između krunice i desni, jer se tu lako zadržava plak. Stomatolog može pokazati tačnu tehniku čišćenja.

Šta ako se parodontopatija vrati nakon protetskog rada?

Ako se parodontopatija ponovo aktivira, potrebno je što pre javiti se stomatologu. Može biti dovoljna parodontološka terapija i korekcija higijene, ali u težim slučajevima može biti potrebno i prilagođavanje protetskog rada. Rano reagovanje povećava šansu da se preostali zubi sačuvaju.

Da li mobilna proteza može pogoršati parodontopatiju?

Mobilna proteza može pogoršati parodontopatiju ako se ne čisti redovno ili ako kopče i sedla pritiskaju desni i preostale zube. Zato je važno da naleganje proteze bude dobro planirano i da se proteza redovno kontroliše. Pacijent treba da je svakodnevno vadi i čisti.

Kada je potrebno hitno se javiti stomatologu?

Hitno se javite stomatologu ako primetite jak otok, gnoj, intenzivan bol, povišenu temperaturu, naglo pomeranje zuba ili povredu protetskog rada. Otežano disanje ili otok lica koji se brzo širi zahtevaju hitnu medicinsku pomoć, jer mogu ukazivati na ozbiljnu infekciju.

Preporučeni Linkovi:

Pomeranje zuba u vilici

Nega zubnih implantata